О ШКОЛИ

Паралелно са образовањем у Обилићу, развијало се школство и у околним селима. Црквена Водица, село надомак Обилића, имало је школу од 1931. године, али се, према причању мештана, настава у Црквеној Водици одвијала и раније, још од 1924. године, по приватним кућама. Први ђаци из овог села који су наставили школовање у Гимназији у Приштини били су Боривоје Митровић, Спира Милошевић, Павле Столић и Павле Ђорђевић. Настава се у Црквеној Водици одвијала у кући Стојка Столића, а затим у кући Јована Марковића. Године 1928. почела је градња школске зграде, а завршена је 1931. Основну школу у Црквеној Водици похађали су ђаци из села Доброг Села, Лесковчића, Аде, Горњи Грабовац и засеока Јанине Воде.

Школа је тада радила као истурено одељење основне школе „19 Новембар“ са седиштем на Руднику. У селу се одвијала настава на српском језику у нижим разредима од првог до четвртог, а виши разреди, односно ученици од петог до осмог разреда су похађали наставу у матичној школи на Руднику.

     Рудник је у то време био центар свих културно-уметничких дешавања. Ту је постојао први биоскоп, извођене прве позоришне представе, прво шеталиште или како су га тада називали корзо. Ту су углавном биле настањене породице које су биле радно ангажоване у термоелектрани.  Сва ова дешавања су се много касније негде од 1960 године, полако пребацивала у Обилићу.

     Основна школа „19 Новембар“ на Руднику је тада бројала више од 1000 ученика. Већину ученика су чинили ученици албанске националности. Ученици српске националности су били ученици из села Црквена Водица и Јањина Вода.  При школи „19 Новембар“ поред истуреног одељења из Црквене Водице, постојала су и истурена одељења из села Лесковчић и Сибовац.

     У то време школа је територијално припадала општини Приштина.

     Након познате политичке ситуације 1990 године, Албанци нису прихватали да раде по плану и програму Републике Србије, и било је неизбежно да дође до одвајања наставе на Српском језику. У том периоду је и формирана општина Обилић, тако да је школа територијално припадала општини Обилић.

     У том периоду школа почиње самостално да обавља образовно-васпитну делатност.

     Тада школа добија назив „Доситеј Обрадовић“.  Дан школе је 8 новембра.

     Од 1990 до 1999 године, настава се одвија у две смене. У првој смени наставу похађају ученици од петог до осмог разреда, а у другој смени ученици од првог до четвртог разреда. Тада је школа имала 4 учионице, зборницу, канцеларију директора школе, и у приземљу зграда је имала две велике просторије. Због недостатка просторија настава је морала да се одвија у две смене.

     Након бомбардовања Републике Србије 1999 године, и доласком снага К-ФОРА на простору Косова и Метохије, наша школа постаје МУЛТИЕТНИЧКА. Договором представника међународне заједнице, мештана села и директора школа (српског и албанског), договорено је да деца српске националности похађају наставу у првој смени, односно од 7.30 до 12.30 часова, а у другој смени ученици албанске националности, односно од 13.00 часова. Направљена је пауза од пола сата да се ученици не би сретали. Тада је договорено да на зидовима школе нема никаквих симбола и обележја ни од стране једних а ни других. Од тога дана школа у селу Црквена Водица има два назива, у првој смени се зове „Доситеј Обрадовић“, а у другој смени „Фазли Грајћевци“. Због недостатка просторија, привремено су оспособљене две учионице у приземљу зграде, и тада је школа имала шест учионица, тако да је за потребе наставе на српском језику то било довољно, јер смо имали два комбинована одељења у нижим разредима, и четири у вишим. Током 2000-2001 године, припадници Норвешког батаљона К-ФОРА, саградили су још један објекат уз већ постојећу школу, и саградили још четири уционице и два мокра чвора. Тако да је то данас већи објекат, где имамо и просторију за кабинет информатике, просторије у приземљу зграде за одлагање и чување администрације, једна учионица је на располагању групи за припремно предшколски програм који постоји при школи.

     Пуне 23 године, наша школа ради у таквим условима. Никада нисмо имали проблема са другом сменом, и надамо се да ће и у будућности бити тако.